Stan – posao – faks – menza… Šalim se, nemamo menzu

Prije nego što sam krenula na faks, s majkom sam vodila razgovor o financijama. Kako ćemo to izvesti? Ipak je tu stanarina, pa režije, hrana… Svašta nešto za što treba novac. U više sam je navrata ohrabrivala neka se ne brine jer – radit ću ja.

Međutim, počeo je faks, a ti si još zeleni mali brucoš koji se želi uklopiti, znaš za jednu pekaru i bankomat i treba ti malo vremena kako bi se prilagodio. Dođe tako zima i kratki dani – kuda ćeš se u nepoznatom gradu vraćati s tamo nekog posla po mraku i hladnoći? Nikad ne znaš kakve opasnosti vrebaju. Prosinac… tko još radi u prosincu? U prosincu je Božić i jedina osoba koja treba raditi jest Djed Mraz. Par žlica francuske i još se ni ne snađeš – eto ispitnih rokova. Majko, obrazovanje je na prvom mjestu. Neću sad valjda zeznuti semestar zbog nekog simboličnog iznosa. Samo neka prođu ispiti i onda, može, bacam se u potragu.

U mom slučaju, bio je travanj. Onaj period kad na faksu sjediš na predavanju, gledaš kroz prozor i razmišljaš o Šajeti i gdje je nestao taj čovjek.

Ruku na srce, imamo dovoljno vremena da ubacimo neki posao u naš radni tjedan. Imala sam sreće pa sam naišla na poslodavce koji ne traže da magično odradiš osam sati u komadu, već su doista prilagodljivi i zapravo su mi prepustili odluku o tome kada ću i koliko raditi. Naravno, zna biti naporno, pogotovo ako si velika spavalica, a alarm u 7:30 najgora je stvar u životu. Svako jutro ista scena i razmišljanja… Čemu sve ovo? Zar ja doista trebam taj novac? Ali nekako se prisiliš i ustaneš. Odeš i odradiš. Dođeš na faks i zasjedneš. Nešto je gora situacija kad na posao ideš nakon faksa. Oni bi da ti tamo nešto radiš nakon što si četiri sata bio ljenjivac u poluhibridnom stanju. Ajme meni… No dođe onda taj peti u mjesecu i pojave se lijepe brojke na ekranu bankomata – i bude ti lijep osjećaj u trbuhu. Tad odeš kod Hojsa i kupiš si kebab, i to veliki jer sad si bogat.