Program tvog kompjutera, Denis & Denis

Priznat ću nešto. Potpuno bez srama. Makar, realno, ljudi više-manje znaju za to. Već više puta sam inače, optužena da volim treš filmove. Da se razumijemo, postoji razlika između treš filmova i klasika. Zapravo, meni su filmovi podijeljeni u grupu klasika i glupi. Uzmimo za primjer filmove Alien. Klasika. Predator. Klasika. Naravno, uključeni su svi dijelovi, nastavci, sve. Čista klasika. Ali uzmimo i remake Prljavog plesa. Big no, no. Čista glupost. Ali zašto spominjem to. Da, to nije još moje priznanje. Moje priznanje je da volim Rom-Coms. I kažem to bez srama. Volim gledati ljubav na prvi pogled. Volim kada kiša pada u sceni dok ona plače. Volim gledati kako on ljuto trči prema njezinom sadašnjem/bivšem/mogućem da joj kaže da neka voli njega. Da neka želi njega. Volim glupe i sladunjave pjesme koje funkcioniraju samo u takvim glupim, sladunjavim scenama. Da, u ovom slučajevima mislim dobro glupo, ne loše glupo (naravno da postoji i ta podjela). Volim scenu kada se posvađaju dok ja ronim suze i trudim se ne biti glasna dok mi nos šmrca. Volim kraj filma kada on kaže da je ona prava. I kada ona kaže da je on pravi. I volim na kraju plakati od sreće. I pogledala sam mali milijun takvih filmova i mali milijun puta sam plakala na njih. Obično kada imam plan gledati takav film, samo kažem da, ja imam u planu danas gledat ljubić i plakat. Jer uvijek plačem. Volim ljubiće. Zbilja uvijek plačem. Što je najgore, što sam starija, to sam osjetljivija i emotivnija, i to više plačem na ljubiće. Priznajem bez srama, rekla je i svi se grohotom nasmijaše.

Večeras je bila jedna od takvih večeri. Večer mira i opuštanja. I plakanja uz ljubić. Ali ovaj je zapravo zbilja bio fora. Jer glavna žena mrzi ljubiće. I onda lupi glavom u neki stup i probudi se u ljubiću. Zapravo, prilično predvidljivo, znam. Svejedno sam uživala i gledala. I plakala.

Ali sada nešto razmišljam. Kako bi izgledalo da se probudim sutra u nekom xy filmu, neovisno o žanru, potpuno nebitno? Pokušavam smisliti scenarij za to. Da probamo s nekim klasicima?

Alien. Dobro, u njemu bi se sklupčala i plakala i pitala zašto, pobogu, ja? Vjerojatno bi bila ona neka mala tamo koja je obično dolje među motorima, pravi se važna da zna za što je neki odvijač, za što je neki čavao, masna i zmazana od motora (nemam pojma o takvim stvarima, ali ajmo bit malo predvidljivi u ovim scenarijima). I onda bam. Dođe alien, krene lovit sve, jede ih, gradi si gnijezdo. I cijela posada u jednom trenu otkrije da sam ja android. Napravljena od žica i neke čudne tekućine (ljubitelji Aliena znaju o čemu pričam). Naravno, glazba svira u točno određenim trenucima, savršeno dočarava horor scene koje preživljavamo. Ja ne bi sve spasila, vjerojatno bi se prvo isplakala (neki modeli androida mogu plakati, napravili su nas što je sličnije ljudima) i onda riskirala svoj život da spasim zapovjednicu. Bez lažne skromnosti, ne? Ali ipak, samo ona mora preživjeti jer inače nema drugog, jednako zanimljivog djela u kojem se, također, nalazi još jedna verzija mene, androida, samo, naravno, poboljšana verzija. Možda verzija koja ne plače i ne ispada šmrkavac.

Rocky. Prvo bi skakala od sreće jer obožavam taj film i rado bi se našla u njemu. I vikala bi zajedno s Rokijem YO, ADRIIIIIIIIAN I DID IT!!!! I plakala od sreće jer gledam sve to uživo, jer plačem i dok gledam preko TV-a. I nadam se da bi dobila priliku učiti od najboljeg i krenut u ring. Ivan Drago ne bi imao šanse protiv mene, naučila sam sve njegove prljave trikove. I naravno, trenirala bi u mesnici. I trčala s Rokijem. Naravno. Dovoljno predvidljivo?

A da uzmemo neku seriju? Ali klasik seriju?

Allo’ Allo’. Obožavam tu seriju. Definitivno bi bila u pokretu otpora. I svaki dan imala neku drugu masku. Krinku. Da, bile bi definitivno glupe maske i krinke, ali takvo je to doba bilo. Ukrala bi sliku Fallen Madonna with the big boobies od Van Clompa. I The cracked vase with the big daisies od Van Gogha. I obogatila se. Bila bi stvarno faca. Borila se žestoko, bila opaka, a Herr Flick bi se tresao na sami spomen mojeg imena. Znate o kome pričam, jel’ da? Rene, Michelle, Yvette, Mimi, Edith? Morate znati. Klasik. Ah, da. Da ne zaboravim. Gruber bi mi bio najbolji prijatelj i davao bi mi modne savjete. Znate tko je Gruber, jel’ da? Ili sam ja prestara i iz nekog drugog doba (nekoliko godina razlike zbilja je postalo drugo doba)?

Klasici. Čisti klasici. Toliko predvidljivi da ih svi moraju voljeti. MORAJU. MORATE. MORAMO. Znam da svi često u glavi imaju te neke svoje scenarije kakav život bi trebali voditi. Imati. Ostvarivati. Well, guess what? Život je daleko od nekog tamo scenarija napisanog u kišnoj noći računajući noćnu satnicu. Znam, znali ste to, ali nekada trebamo svi čuti još par puta neke stvari. Zanimljivo, trenutno svatko od nas piše svoj scenarij. Potpuno nesvjesno. Možda je sljedeća scena zbilja dobra. Ipak, ovisi o tome što ovaj tren radite. Ja recimo idem spavat. Jer me umorilo gledanje u laptop. Što bi značilo da je moj laptop napisao scenarij za sljedećih par minuta. Jer za tih par minuta ću spavati. Fascinantno. Ali ne, zbilja, bilo bi previše predvidljivo da je sve ovo film. I da sve ovo izgleda kao film. I zvuči kao film. Gdje bi samo tada bila zabava? Pogotovo ako završite u Alienu. Ne želite završiti u Alienu. Kraj je prilično predvidljiv.

foto: Ana Cerovski