Dalmatinac sam… U Koprivnici

Nakon šta san reka svojima da san upa na novinarstvo u Koprivnici, reakcije su bile različite. Roditelji su bili ponosni jer su znali da san to tia upisat, međutin prijatelji i poznanici su imali podiljena mišljenja. Dok su mi neki čestitali šta san upa u „top 20“ redovnih novinara, neki su me pitali koji vrag iden studirat baš u Koprivnicu. A da ne pričan kako neki od njih nikako nisu mogli zapantit grad u koji odlazin pa san prije selidbe često sluša izjave poput: „A kad se seliš u Križevce?“, „Kad odlaziš u Karlovac?“ itd. Međutin, nikad neću zaboravit izjavu svog prijatelja, nakon šta je čua da se moj fax nalazi u Koprivnici: „Jao Mislave, bit će mi tako čudno nakon šta iz Splita odeš studirat u Slavoniju.“. I taman kad san pomislia da ne postoji gluplja izjava od te, uspostavilo se da nisan ni ja ništa pametniji po tom pitanju. Naime, s obziron da nisan zna kako doć do fakulteta, tadašnjoj cimerici san napisa: „Aj molin te pričekaj me na kolodvoru pa da možemo skupa na upise, jer ne snalazin se baš po Zagorju“. E nakon te izjave, dobia san drsku poruku: „Ovo nije Zagorje nego Podravina!“ Meni u tom trenu nije bilo jasno zašto je tako burno reagirala. Međutin, moja kolegica Maja me spustila na zemlju objasnivši mi: „Mislave, to je ko da neko kaže da si ti došo iz Istre, a ne iz Dalmacije.“ Tek nakon toga san svatia veličinu svoje greške i nisan ju više nikad ponovia.

Upisi su prošli solidno, a onda san ostatak lita provea u strahu  razmišljajući kako ću se uklopit u novo okruženje, s novin ljudima. E onda je doša prvi dan faxa. Svi smo se u učionici poredali ko srdele  i čekali profesora kojeg na kraju nismo dočekali. Dok smo čekali, kolegica Magdalena me pitala odakle san, a kad san reka „Split“, uslijedilo je pravo bombardiranje. „Kokoške“ koje su sjedile iza mene u isti glas su počele: „Split?“, „Zar Split?“, „Ma jel on to reko Split?“ Svi su odjednon navalili na mene, osjeća san se ko purica na Dan zahvalnosti. Ne bi da san doša iz Afganistana, a ne iz Dalmacije. Al ajde, na kraju su svi svatili da san obični smrtnik poput njih i upoznavanje je prošlo i više nego dobro.

Na život u Koprivnici san se brzo navika, iako san bia skeptičan po tom pitanju. Prije svega me iznenadila ljubaznost ovdašnjih stanovnika, počevši od konobara pa do prodavačica u dućanima i pekarama. „Dobar dan“, „Izvolite“ i „Doviđenja“ su izrazi koji su rijetki u dalmatinskih ugostitelja, čast iznimkama. Međutin, vamo su te riči zakon koji se provodi u svakon trenutku. Uz to, definitivno su me pozitivno iznenadili podravski vozači koji zastanu pješaku pa čak i kad su u prednosti. Jedina stvar koja me vamo može prigazit je bicikla, koju voze apsolutno svi, od balavurdije do penzića. Ipak, na jugu je skroz druga priča. Naime, splitski vozači se drže teorije „Pješak nikad nije u prednosti“. Zvučat će kao crni humor, al žalosno je da u Splitu ne možeš ni zaradit od odštete, jer auto koji te pregazi pobigne prije nego zapantiš njegovu registraciju. Moj ćaća to objašnjava rečenicon „Pa nije ni čudo šta su splitski vozači takvi, kad su svi na drogama.“ Naravno, i u ovon slučaju postoje iznimke.

Iako san se prilagodia životu vamo, postoji jedna stvar na koju se nisan navika, a to je klima. Tokon zime san se osjeća ko pingvin s Madagaskara. Šta god bi obuka, nije mi bilo dovoljno toplo. Ipak, pravi raspašoj je nastupia kad je došla prva snježna mećava. Obožavan snig i to jutro san s gušton iša na fax, iako mi je tribalo uru vrimena da dođen do njega, s obziron da san šeta po snigu ko da iman dvi live noge. Razlog mog tadašnjeg dodatnog zadovoljstva je taj šta san bia uvjeren kako nećemo pisat kolokvij koji je bia predviđen. Pretpostavlja san da će svi bit mokri do kože i da će većina profesora i studenata zapet u prometu. Ipak, dogodilo se nešto šta san najmanje očekiva. Naime, kad san uša u učionicu, svi su bili na broju. Da ne govorin kako su mi prasnuli u smijeh jer san izgleda ko da me poplava izbacila. Međutin, oni su izgledali netaknuto, ko da je vani proliće, a ne zima. I ne samo to, svi su ponavljali za kolokvij koji se naravno održa taj dan. Posli su mi se rugali kad san in objasnia kako u Splitu, ako padne makar dva centimetra sniga, nastaje totalni kaos: škole se zatvaraju, ispitni rokovi na fakultetima se odgađaju, dok u dućanima vlada nestašica namirnica, ko da je doša uragan Katrina. A najviše su mi se rugali kad su vidili stopalice na mojin nogama, iako je vani bilo -10 stupnjeva. Mene je osobno najviše nasmijalo to šta smo mi u Splitu danima čekali da nan pošalju jednu ralicu iz Zagreba, dok me vamo u Koprivnici jedna od njih zamalo pokosila, jer ju nisan očekiva dva metra iza svojih leđa.

Sve u svemu, zadovoljan san životon vamo. Kolege su mi drage, a ja san njima još draži. Profesori su pristupačni, a nastavni program je zanimljiv. Drago mi je da me u „razredu“ ne gledaju samo ko kolegu, već i ko prijatelja. Kolega Pavić me redovito ispravlja kako ovo nije razred nego grupa. Ipak, meni grupa zvuči ko „Grupa anonimnih alkoholičara“, stoga ne upotrebljavan taj izraz. U Koprivnici san u ovih pola godine proživia puno smišnih anegdota i nadan se da će ih još bit. A o njima ćete moć čitat na Pressedanu.